Za kraj

Spakovaću u malenu kutiju  prostor između nas
oivičen nezasitim vremenom
Bezdane koje smo greškom iskopali  
pretvoriću u nemani

u more ljubavi
Onu kutijicu ću tamo baciti
u najmodriji talas 

da potone i nestane
a more koje nas deli i spaja neka se odluči već jednom
dok mi tonemo i izranjamo taman toliko da napunimo pluća
Ja bih da ga dišem,

kao riba
da udišem modro i tirkiz sve nijanse plave i rezeda
Neka me na kraju baci na hridi
prekrije meduzama uspava uraganom
a bonaca kada se oslika
 neka Mesec zaspi u mojim očima

Juče danas sutra

Prestali smo tih dana da verujemo u volšebne patuljke .

Zamišljali smo stoletne šume nad glavama

i malo debele ladovine da ublaži jaru

u nozdrvama.

Gradili smo gnezdo, dobili jazbinu,

zamišljali slobodu,

visine,

obreli se nad ponorom

uzaludno pokušavajući da zagrizemo eho svojih zadebljalih glasnih žica

Paperjasti, lakši od vazduha,

ka zemlji padamo.

Prestali smo tih dana da verujemo i u čarobnjake,

u njihove magične štapove,

špicaste kape

i u ljude.

Jazbine su se natopile otrovom zmija,

predatora,

crnih udovica i žutih žaba.

Domovi svoje dveri otvorile neljudu,

njegovom veličanstvu i diplomiranom usudu,

spremnom na sve

osim na istinu.

Zavapile svinje, tvdeći da su ljudi

Nečastivi se orvelovski vratio!

Voleće nas do sudnjeg dana,

našeg!

66

P.S. Iz arhive, pomalo  nadograđeno

Ljubav ili šta?

U mesečevom gnezdu i druge priče sa srebrne staze

Ona se ogleda u njemu
Želi da zadene u oko njegovu detinju dušu

da je žulja i boli

Ona je mala nevaljala ubica dosade
Igra se po ulicama
Slaže mozaike po trgovima

spomenicima
mostovima
olucima

Za sobom ostavlja tragove ljubavi

u vazduhu
na asfaltu

Na nju miriše žbunje

zemlja
oblak
i trava

Po drveću razapinje mreže
lovi snove dečaka
Njima se hrani i tako zauvek u njoj ostaju
u stomaku igraju mali nestašni

svileni
svirepi
leptiri

Ona voli da mašta
želi ga blizu

pored sebe
u sebi
Ona žudi
čezne

Prste mu vetrom kroz kosu provlači
Miluje ga košavom
Vodi ljubav toplim zrakom sunca ukradenim sa njegovog tela
Maglom mu ljubi kapke
i prste te retke andjele i nemile djavole

ponekad

Skida ga pogledom ptica
prolaznika

veverica
zolja
pasa lutalica

A uveče kada se ulice u tišinu preobuku
kada Mesec u svoj frak zagrne grad
kao zvezda zlatnog traga nad…

View original post 4 more words

Andante

Probudila sam se na levu nogu, ili desnu, zapravo ne znam koja je namćorsta. Možda su obe! Ostaci vremena samuju, zakopani u dubine svemira, moje misli, takođe. Samujem i ja okružena ljudima. Ima li veće samoće?  Uglavnom mi ne smeta, volim usamljenost, u njoj umem da uživam, otkrivam deliće nepoznate slagalice i sklapam mozaik. Ponekad fali moj delić, moje parče, onaj klik koji se desi i znaš da si kompletan!

Trava je zelena, volim sve zeleno osim ringlova. Čak i žabe! Danas se osećam tako, bez zelene i žute, bez plave, vidim samo braonkasto i sve podseća na ustajalo. Vidim crveno i sve liči na krv, na bol. Kombinacija te dve boje nije pobednička, definitivno. Povraćka! Bljak! Usudiću se da stavim svoje plave cvike, obučem najplavlje odelo i sednem na moj plavi vihor od crnog bicikla. Možda povratim i ja, ali zelenkasto, mislim na vidno polje i majsko ‘šubidu’ raspoloženje. Ostajte mi veseli, a meni kako bude, hehehe, tako je govorila moja baba.

Adio

Odjeci

Blista Luna
iz oka mog Čoveka!

Kada uhvati zrake zore
među obrve, ukroti nemirne obrise.

Senke bedara igraju
na rubu pogleda

Zenice pocrne kao bunar
iz kojeg je vodu zaitio, naiskap, popio,

U vrtlogu nije čuo odjeke
što seku telo na komade

Blista Luna
u oku mog Čoveka!

Dugo nije bio tu

Za ljubav molim,
samo malo, onoliko koliko bi stalo na list hrasta ili loze,
u zrno grožđa, košticu badema, semenku lana ili nešto još manje.
Za ljubav se ne moli, znam,
al’ ja pod nokat želim da je stavim,
da je sačuvam, sakrijem na tajna mesta, pod svodove rebara
da je stavim na uzengije, nakovanj,
na ušnu resicu, umesto bisera,
neka kažu: ” poludela je od ljubavi”.
Molim za topli dlan, dah, krilo, ramena i ledja
da me ponesu, prenesu preko mora i planina,
bara i Dunava, gora i svemira
nemoćnu, gladnu, u koraku zatočenu,
jer bez ljubavi ni da hodam ne mogu,
niti da trčim u ovim glomaznim cipelama
od stotinu metara ušećerenih snova.

10314032_10202973256325431_2612713844056884503_n

Don’t let me down

Idu godine

Lete, ne zastajkuju!

-Gde ćemo za Prvi Maj?

-Gde ćemo za  Novu godinu?

Ista pitanja, isti odgovori.

Bara,  u njoj lokvanj trska i žaba, roda, po koji punoglavac i palacka.

Žabokrečina, komarci u suton,  a nebo, i dalje, ima najlepši odraz u njoj.

Muzika se smenjuje, divota!

Lepo je biti sam, ali je lepše udvoje.

Gledamo zalazak Sunca, Mesec gleda nas.

Smeška se

Zvezdama ću ti napuniti zenice i ove noći.

Zažmuri!

 

Dilema

Šta da kažem da se reči ne rasplinu poput mehurića sapunice
da ne odu u bescenje,
da ne zazvone kao zvona katedrale,
mimoidju i samog boga,
pored vraga se usidre.
Šta da zaželim, a da zadržim smisao
u krvnom spletu brzopleto pulsirajućeg naleta plazme u obraze
i druge delove tela postidjene pogledom
Gde da sakrijem srce
da ga ne zgaze stopala obuvena mesečinom
dok po nebu hodaju i oblake žuljaju
umesto mog tela
zagrnutog toplinom ove besane noći

ka

Sakrament

Sami smo i gladni
razoružani kletvom
‘dabogda imao, pa nemao’
nasamareni lažima vremena
crnom svitku o savezničkim moćima
prepušteni mrtvom moru
kao stubovi soli Sodome
rasklimani temelji Korinta
dva druida keltska
sedam glava Gerovita
jedno srce a u njemu bela Rosa Mistika